Воћњак је моје омиљено место.
Волим да шетам по њему, да берем зреле плодове и да се напајам њиховим мирисима. Леп је у свако доба године, али,
ипак, чини ми се да је најлепши и најсрећнији баш сад, у рану јесен.
У њему још нису дозрели сви
плодови. У дну мог воћњака осећа се мирис ракије коју пече мој деда. Још увек
је прекривен зеленим травнатим тепихом.
Ја често долазим да се играм у
воћњаку. У њему поред крушака, шљива и јабука
имамо чак три дуње, једну смокву и велики стари орах који је мој
миљеник. Сваке године уберемо по неколико дуња и ставимо на орман. Кад мало
одстоје шире опојан мирис и дају топлину целој кући. Баба и деда кажу да их то
подсећа на њихову младост и давно прошла времена. Буди успомене у њима, а и у
мојим родитељима. Некако, тај мирис све нас спаја и чини да више времена
проводимо заједно. Вероватно ћу се и ја сећати мог детињства, по мирису дуња.
Волим да се попнем на орах и
посматрам околину. Он има пуно дебелих и стабилних грана које ме радо
прихватају. Лако се пењем по њему и никад ми није дозволио да паднем. Сваке
јесени орах нас обрадује обиљем коштуњавих плодова које зими крцкамо поред
топле пећи. Од ораха моја мама прави врло укусне колаче. Остављамо их и за
Бадње вече када ми деца пијучемо, а мама их просипа по слами.
Због сочне траве баба и деда често
доводе овце да пасу у воћњаку, тако да га и животиње много воле.
Пробала сам да вам дочарам изглед
мог воћњака, али он је много лепши од тога. Можда би неки сликар боље успео да
га дочара. Леп је у свако доба године а ипак најлепши у рану јесен.
Наташа
Јевтић 4.разред
Нема коментара:
Постави коментар