понедељак, 15. јул 2013.

Три прасета


(По мотивима истоимене бајке)
Ликови: Прасићи:  Буцко, Лицко и Гицко, мама Гица , тета Лија, Сова
 Прва сцена
( Сцена је урађена као шумица, пожељно је направити и кућицу у којој живе прасићи са мамом.)
                               СОВА : У једној храстовој шумици
                                                где има пуно жира,
                                                живела мама Гица,
                                                са њена три сина.
                                                Три прасета она је хранила
                                                и од шумских звери их бранила,
                                                прасићи су били мазе мамине,
                                                никад нису добили батине.
                                                Али мало, кад су ојачали,
                                                постали су они неваљали,
                                                у кућици није било реда,
                                                прави свињац, бар тако изгледа.

                               ГИЦА: Децо моја, моји лепотани,
                                          мама више неће да вас храни,
                                          дебели сте прасићи к'о тучак,
                                          нећу више да вам спремам ручак.
                                          Од данас ћемо посао делити
                                          и свако ће по нешто радити,
                                          лењивци сте прави ви постали,
                                          нисте више ни нежни, ни мали.

                             ГИЦКО: Ја не могу да ти радим, мама!
                                         Шта би хтела? Ти да будеш дама?
                                         Нисмо ми хтели да се родимо
                                          и твоја деца да будемо,
                                          то си мама хтела ти,
                                          па сад мораш радити!

                          БУЦКО: Много си ме угојила
                                        имам преко педесет кила,
                                        ја не могу тежак тако
                                        да радим сваки посао лако.

                            ЛИЦКО: Хтела си да будемо уредни,
                                         а сад би хтела и да смо вредни!
                                         Времена немам за кућне послове
                                         идем да се купам, топла купка зове,
                                          а после ћу да ставим парфемчић
                                            и да идем мало на базенчић,
                                          све прасице на мене чекају,
                                          баш је лепо, сви ме посматрају.

                            МАМА: Моја је жеља била, да имам три сина,
                                        та ми се жеља испунила и синове сам изродила:
                                         гајила сам вас и чувала,
                                        мазила, пазила, неговала,
                                        учила добром, саветовала,
                                        али се нисам овом надала,
                                         да ћете постати охола деца,
                                        да вам је забава од мене преча.
                                        Е, зато сада идите
                                        и нови живот градите,
                                         нек'  су вам срећни пути,
                                        прасићи моји љути!

ДРУГА СЦЕНА

( На сцени више нема кућице. Сада је само шумица.)

                               ГИЦКО: Наша мама није добра,
                                             постала је страшно строга.

                              БУЦКО: Захтеве нам разне смишља,
                                          почела је да измишља.
                                         
                               ЛИЦКО: Баш нас брига, шума зове,
                                            идемо у дане нове!

                          ГИЦКО: Ми смо мами досадили
                                            ништа нисмо урадили.
                                            Сад смо барем слободни,
                                            идемо у провод ми!

                               БУЦКО: Ослободили смо се мамине приче,
                                            више нико на нас не виче.
                                           Живела слобода и самосталност,
                                            браћо моја, ово је стварност!

                              ЛИЦКО: Шта желите да радимо?
                                            Чиме да се забавимо?

                               БУЦКО: Предлажем да идемо на пиће
                                            пуно дебелих прасица биће,
                                            оне су мени баш по вољи,
                                             ма не треба ми живот бољи.

                               ГИЦКО: Попићемо по једно пиво
                                            и дивиће нам се све живо!

                                ЛИЦКО: Показаћемо ми мами-дами,
                                              како се пије пиво у кафани.

ТРЕЋА СЦЕНА
( Прасићи су се напили па се саплићу и падају.)

                                 БУЦКО: Јао, јао, браћо драга
                                              издаје ме моја снага!
                                              Целу ноћ сам повраћао
                                              нисам ни на ноге стао,
                                              по ледини падао сам
                                              и модрице добио сам.

                                 ГИЦКО: Ћути кад те бата моли,
                                              ја сам лоше, глава боли,
                                              око мене шума се окреће
                                              а по глави ме удара цвеће.

                                  ЛИЦКО: Ништа не вреди парфем мој,
                                               осећам се страшно на зној,
                                                из уста ми смрди пиво,
                                                јако ми је браћо криво!

                                БУЦКО: У праву је мама наша,
                                               не треба нам ни једна чаша,
                                               алкохол не вреди ни грош,
                                               њега пије само свет лош.

ЧЕТВРТА СЦЕНА

(Прасићи су се опоравили и шеткају по сцени. Појављује се тета лија.)

                                               ЛИЈА: Прасићи мали, много сте фини
                                                          или се мени, бар тако чини.

                                               ЛИЦКО: Мама нас је тако васпитала
                                                            и фина смо деца ми постала.

                                               ЛИЈА: Пусти приче, пусти васпитање,
                                                          ко још слуша, мамино звоцање?!

                                               БУЦКО: У праву је тета лија
                                                            слобода ми ова прија,
                                                            доста смо слушали мамине приче,
                                                            идемо, браћо, друштво нас виче!

                                               ГИЦКО: Шта предлажеш, тета лијо,
                                                            пристајемо на све живо?!

                                              ЛИЈА: Е, такве вас тета воли,
                                                         неће ништа да вас боли,
                                                         за почетак, цигаре узмите,
                                                         припалите, па се опустите.

                                              ЛИЦКО: Сада ми се остварује сан,
                                                           пушићемо, из дана у дан
                                             
                                             БУЦКО: Може брате, велики смо сада
                                                          и нећемо престати никада!

                                             ГИЦКО: Дај нам тето, да дим повучемо
                                                        па идемо нешто да једемо

(Прасићи су се загрцнули и сва тројица у глас дуго кашљу, кашљу, кашљу...)

                                           БУЦКО: Баш се кајем што ово радимо
                                                       и што својом главом не мислимо.

                                           ЛИЦКО: Свако може да нас наговори,
                                                        разум браћо из нас не говори!

                                           ГИЦКО: Немам даха, снаге немам,
                                                        пропадам у неки бездан!

                                          ( Сва тројица ''повраћају.'')

                                           ЛИЈА: Будите мало упорни,
                                                    цигаре су баш у моди!

                                          ГИЦКО: Срам те било што си нас наговорила,
                                                       силне си нам проблеме створила,
                                                       види само како сад смрдимо,
                                                       како пред девојке да се појавимо?!

                                         ЛИЦКО: Није крива тета Лија
                                                       него браћо ви и ја.
                                                       Лепо нас је мама учила
                                                       да цигара никоме не прија,
                                                       пушењем се здравље уништава,
                                                       ал' не слуша, моја луда глава.

                                       БУЦКО: У реду је, мили моји
                                                   сваки мамин савет,
                                                   зато сада, послушајте,
                                                   дајмо један завет!

                                     ГИЦКО: Реци Буцко, прихватамо,
                                                 морамо да очврснемо!
                                  
                                   БУЦКО: Понављајте замном речи,
                                                завет нам је сад најпречи:
                                                Заклињемо се пред шумским светом...
                                              
                                   ГИЦКО И ЛИЦКО: Заклињемо се пред шумским светом...
                                                               
                                    БУЦКО: ...да ћемо са новим летом...
                                
                                   ГИЦКО И ЛИЦКО: ...да ћемо са новим летом...

                                   БУЦКО: ...све лоше навике одбацити...

                                   ГИЦКО И ЛИЦКО: ...све лоше навике одбацити...

                                   БУЦКО: ...и мами се нашој вратити!

                                   ГИЦКО И ЛИЦКО: ...и мами се нашој вратити!

                                   ЛИЦКО: Да ли ће нам мама опростити
                                                све глупости што смо направили?

                                   ГИЦКО: Не морамо све да јој кажемо,
                                                смислићемо да нешто слажемо.

                                   БУЦКО: То у обзир не долази,
                                                нећу лажи ни у шали,
                                                мама нас је истини учила,
                                                наше лажи, није заслужила.

                                  ЛИЦКО: Морамо наступити искрено,
                                               то је браћо, часно и поштено,
                                               мама наша то је заслужила,
                                               цео живот нама је посветила.

ПЕТА СЦЕНА

(На сцени су прасићи и појављује се мама.)
                
                                  ГИЦКО: Опрости нам, ако можеш мама,
                                               поред нас си ти остала сама,
                                               постали смо неваљала деца,
                                               шума нам је била од тебе преча.
                                 
                                БУЦКО: Радили смо лоше ствари мама,
                                               сад не знамо, где ћемо од срама.

                                 ЛИЦКО: Цигаре смо пробали и пиће,
                                              мислили смо занимљиво биће,
                                              видели смо да је то опасно,
                                              враћамо се, док не буде касно.

                                 ГИЦКО: Мамице наша, опрости нам ти,
                                             од данас ћемо се поправити,
                                             желимо да живимо са тобом,
                                             свему лошем да кажемо збогом.

                              ГИЦА: Видим, децо, да сте посрнули,
                                           ал' добро је да сте то схватили
                                           и својој се кућици вратили.
                                           Живот није као лепа бајка,
                                           запамтите, шта вам вели мајка,
                                           у њему је пуно искушења
                                           а захтева и много стрпљења,
                                           пуно воље и пуно мудрости
                                           то је лек против глупости.

                             ЛИЦКО: Лепо је мајко чути твој глас,
                                          у њему је прави спас.

                            ГИЦА: У свету је пуно лоших ствари
                                        од којих се карактером брани,
                                        карактер се стиче васпитањем,
                                        вољом, вером и добрим владањем.
                                        Није страшно децо погрешити,
                                        али  ваља грешку исправити,
                                        ако се из овог извуче поука
                                        није узалудна била моја мука.

                          БУЦКО: Мислили смо, да је то слобода,
                                      када може свашта да се проба.

                           ГИЦКО: Поводљиви и наивни смо били
                                       па смо ствари ми од тебе крили.

                          ЛИЦКО: Схватили смо да лоше радимо
                                       и решили да ти се вратимо.

                      БУЦКО: Кајемо се из дубине душе
                                  није требало о савет да се оглуше,
                                  деца твоја, коју си родила,
                                  због које си много пропатила.

                     ГИЦА: Добро је да се кајете
                                и да знате шта је ред,
                                 нову шансу себи дајете,
                                 а мамино срце није лед,
                                 ако деца грешку увиде,
                                 родитељи опраштају све.

                   ЛИЦКО: Хвала ти наша добра мама
                                нећеш више ти бити сама.

                    ГИЦКО: Да добри будемо од срца желимо,
                                 све послове ћемо да делимо.

                    БУЦКО: Савете твоје слушаћемо,
                                а тебе ћемо да поштујемо!

                     ЛИЦКО: Деца која маму не слушају,
                                 лоши људи у животу постају.

                    ГИЦА: Видим да сте грешку прихватили
                                и поуку добро сте схватили,
                                волим вас моји синови,
                                изградићемо живот бољи,
                                у коме има поверења,
                                а за лажи места нема,
                                нисте више ни лоши ни лени,
                                а добро васпитање, увек је на цени.
                               Из књиге ''Лутка из ђачког кутка''










Нема коментара: