понедељак, 1. децембар 2014.

Новогодишње приче


НОВОГОДИШЊЕ  ЈЕЛКЕ

УОЧИ НОВЕ ГОДИНЕ ДЕДА СЕ ДОГОВАРАО СА УНУКОМ БОШКОМ КАКО ЋЕ УКРАСИТИ НОВОГОДИШЊУ ЈЕЛКУ.
АЛИ, КАД ЈУ ЈЕ ТРЕБАЛО КУПИТИ ДЕДА ЈЕ БИО ЗАУЗЕТ НЕКИМ ДРУГИМ ПОСЛОВИМА. СЕТИО СЕ КАСНО, КАД ЈЕЛКИ ВИШЕ НИЈЕ БИЛО У ПРОДАЈИ. ДА БИ БАР ДОНЕКЛЕ УДОВОЉИО ДЕЧАКУ, СЕТИО СЕ КАСНО ПОСЕКАО ЈЕ ГРАНУ ОБИЧНОГ ДРВЕТА И ОКИТИО ЈЕ. ЉУТИТИ БОШКО НИЈЕ ХТЕО НИ ДА ПОГЛЕДА НАКИНЂУРЕНУ ГРАНУ. ЗАТО СЕ И НИЈЕ РАДОВАО НОВОЈ ГОДИНИ. УПАМТИО ЈЕ ТО ДЕДА ЂУРА И НАУМИО ДА ИДУЋЕ ГОДИНЕ ОБРАДУЈЕ УНУКА ЈЕДНОМ ЛЕПОМ ЈЕЛКОМ. ЧАК ДВА МЕСЕЦА ПРЕ НОВЕ ГОДИНЕ ЗАУСТАВИО ЈЕ НА УЛИЦИ ЈЕДНОГ СВОГ ПРИЈАТЕЉА.
-МАРКО! СТАНИ!
-О, ЂУРО! ОТКАД ТЕ НИСАМ ВИДЕО!
ДВА СТАРА ПРИЈАТЕЉА СЕ СРДАЧНО ПОЗДРАВИШЕ. НЕ ОКОЛИШАЈУЋИ МНОГО, ЂУРА МУ РЕ.Е:
-МАРКО, МОЛИМ ТЕ, ДОНЕСИ МИ ЗА НОВУ ГОДИНУ ЈЕДНУ ЈЕЛКУ.
МАРКО МУ ОБЕЋА ДА ЋЕ ДОНЕТИ, АЛИ ДА БИ БИО СИГУРНИЈИ ЂУРА ЈЕ ЗАМОЛИО ЈОШ НЕКЕ ПРИЈАТЕЉЕ ДА МУ ПОНЕСУ ЈЕЛКУ. ПРЕД НОВУ ГОДИНУ ПОЧЕШЕ ПРИСТИЗАТИ ЈЕЛКЕ. ПРВОМ ДОНОСИОЦУ ЂУРА ЈЕ ЛЕПО ЗАХВАЛИО И ПЛАТИО. ДРУГОМ ЈЕ ПОМАЛО ЗБУЊЕН, РЕКАО ДА ВЕЋ ИМА ЈЕЛКУ, АЛИ КАД ЈЕ ВЕЋ ПОРУЧИО-УЗЕЋЕ И ТУ ДРУГУ. ТРЕЋЕГ ЈЕ ДОЧЕКАО МРГОДНО, ЧЕТВРТОГ ЉУТИТО... НА КРАЈУ ЈЕ ИЗБРОЈАО ОСАМ ЈЕЛКИ! ШТА ДА РАДИ С ЊИМА? ПОКУШАО ЈЕ ДА ИХ ПРОДА КОМШИЈАМА, АЛИ СВИ СУ ВЕЋ ИМАЛИ ЈЕЛКЕ. ЉУТИТО ЈЕ КОРАЧАО ПО СОБИ И САПЛИТАО СЕ О ИГЛИЧАСТО ГРАЊЕ. ОДЈЕДНОМ ДОЂЕ НА НЕОБИЧНУ МИСАО:ОКИТИЋЕ СВЕ ЈЕЛКЕ! БЛИСТАЋЕ ЦЕЛА КУЋА У НОВОГОДИШЊЕМ СЈАЈУ! ИМАЋЕ БОШКО ЧИМЕ ДА СЕ ПОХВАЛИ СВОЈИМ ДРУГОВИМА. И, ЗАИСТА ЊИХОВ СТАН СЕ ПРЕТВОРИО У РАСКОШНУ ШУМУ. НА ЈЕЛКАМА СУ БЛИСТАЛИ РАЗНИ УКРАСИ, БАЛОНИ ИГРАЧКЕ... ИМАЛИ СУ МНОГО ГОСТИЈУ, НАЈВИШЕ ДЕЦЕ. ЗА СВАКОГ ЈЕ БИЛО ДОСТА КОЛАЧА И БОМБОНА. ИГРАЛИ СУ ЖМУРКЕ У НЕОБИЧНОЈ ШУМИ. С ДЕЦОМ СЕ РАДОВАО И ДЕДА ЂУРА.

МИЛЕНКО РАНКОВИЋ

НОВА ГОДИНА НА КРОВУ

              Нова година родила се на крову, када је часовник откуцавао поноћ. У високој старој кући погасила су се светла, чак су и свећице на новогодишњој јелки догоревале. Кров је био стрм и залећен. Нова година, која је била само у кошуљици, жалосно је зацвилела. Хтела је да се заклони иза димњака из ког се вио густ и топао дим, али се оклизнула. Изненада се скотрљала до олука пуног снега и ту се зауставила.
На стрехи, изнад стрмог олука, становала је породица Врапчевић. Имали су само једну собицу, скромну, али топлу. Иза со0бице је била остава пуна разних посластица. Ту је била и новогодишња погача од зоби, којом се мајка Врабица веома поносила. . Врапшићи су већ отишли на починак и отац Врабац је хркао тако гласно да се плач иза олука једва чуо, али је мама Врабица имала осетљиво уво. Кљуцнула је оца:
-Хм!-прогунђа он.
-Чујеш ли? Неко плаче.
- Свашта!-одврати отац.
-Истина је, истина! –јави се мали врапчић који се одмах разбудио.
-Спавајте! Тишина!-рекао је отац Врабац, окренуо се на другу страну и покрио крилом преко главе.
            Али, врапчић није могао да се смири. Извукао се испод заједничког покривача и одскакутао до врата, то јест до отвора који су Врапчевићи ноћу затискивали сламом. Почео је кљунићем да разгрће сламке.
-Шта то шушка на вратима?-упита мама.
-Ништа, ништа само ветрић пирка- покуша Врапчић да је завара. Брзо је склонио и последњу сламчицу.
Нова година је седела у олуку, тихо цвилела и сисала палац.
-мамице! –повика Врапчић. Тамо седи једно детенце, сасвим мало и необучено. Страшно му је хладно, а изгледа и даје гладно!
-Шта, шта?-упита отац, протури главу исппод крила и отвори једно око.
Могу ли га увести у кућу?-упита Врапчић.
-Не можеш! И овако смо већ стешњени! –одбруси отац и поново заспа.
Сада се плачу Нове године пред вратима придружило и болно јецање Врапчићево. Мајка је уздахнула, устала и сва се стресла, тако јој се перје нашешурило као најтоплија бундица.
            Одгурнула је Врапчића и ппогледала у ноћ. Нова година, која је била слична звездици, блештала је у олуку. Сасвим јасно се могло видети како дрхти.
-Уведи је унутра-рече Врабица Врапчићу, који радосно притрча сиротици.
            Зачас се Нова година нашла у пријатно стану Врапчићевих, а врата су поново била засута топлом сламом. Отац још нешто прогунђа, али јој на крају ипак направи места, као да каже: -Е, сад се већ једном смирите! Али Врапчић замоли мајку да д агошћи мало погаче.
-Ни з6а нас нема довољно-уздахну мајка.
-Дај јој парче које си мени наменила-замоли Врапчић.
            Никако није могао да одвоји поглед од Нове године. Била је тако блистава и смешила се умиљато.
-Мислиш да ће погача трајати целе године!-наљути се мајка, али је само наизглед незадовољно намигнула Врапчићу да оде у оставу и одломи парче погаче за малу незнанку.
Нова година је климнула главом:
-Нека вам цела година протекне у изобиљу-рекла је и осмехнула се. И нека ваша остава буде целе године пуна зрневља!
            Нешто је забрујало у ваздуху као глас сребрног звончића.
-Шта је то?-тргао се Врапчић, долазећи из оставе с комади
Ем погаче.
-Испуњена новогодишња жеља!-насмешила се Нова година.
Сада, кад се сасвим угрејала, осетила јре како сваког тренутка постаје све већа. Малени дом Врапчићевих постао јој је тесан. Тихо се насмејала, одгурнула сламу с врата и нестала. Само је у ваздуху још брујао тихи одјек:-Хвала, хвала...
Негде доле, у кући, једно дете лежало је у кревету и од радосног узбуђења још не беше заспало. Спазило је како поред прозора пролете нешто сребрнасто. Врапчић му је могао рећи да је то била Нова година која је пошла на свој пут по Земљи, али је дете помислило:
-Гле, паде звездица!

М. Михеличева

НОВОГОДИШЊА ЧЕСТИТКА

Баки Милици

Данас сам купила једну лепу честитку да је пошаљем баки. Моја бака живи у једном селу у Црној Гори. Село је доста удаљено од вароши и у њему је мало кућа. А и те куће су разбацане по брежуљцима и скоро напуштене. Тако моја бака нема са ким да поприча. Деси се да данима не каже једну једину реч. Ето, колико је усамљена. А кад је тужна, она не може бити срећна. Зато ја жалим моју баку. Позвали смо је да дође код нас, али она каже да не може. Умрла би од туге пре времена за њеном кућом и селом.
Зато сам данас купила честитку. То чиним уочи сваке Нове године. И не само то. Откако сам научила да пишем, ја јој и писма пишем редовно. Честитка ће је, знам, посебно обрадовати. Она све честитке дочекује као драгог и ретког госта. Знам то, била сам уочи једне Нове године код баке. Ево како она добија честитке и шта оне за њу значе.
Поштар је зовне одозго, са пута. Обично зовне три пута. Бака истрчи из куће, жури уз путељак и шири руке од радости.
''Од кога је?'' пита.
Поштар јој чита и гура руку дубоко у торбу да извуче још коју. Бака га позива на кафу, ваља поштара частити. Онда бака данима добија једну по једну честитку. Кад их накупи доста, наниже их на један конац, конац завеже са два ексера, затегне конац  са честиткама, закуца два ексера, један на једну страну зида, други на другу, тако да их свако може видети кад уже у собу.Ту изложене стоје најмање месец дана. Гледа их бака, разговара са њима, хвали се да их је она највише у селу добила. Понекад се бака наљути и изгрди оне који су јој писали: ''Сјетите се да сам жива само око Нове године, а боље би било да сте дошли, или да ми се чешће јавите. Дуга је година!'' А онда се брзо покаје: ''Шалим се ја. Бака ко бака. Убила ме самоћа, па грдим сав свет. А нико ми није крив до моја старост.''
Те честитке бар једном годишње учине баку срећном. Оне је подсете да није сама и да има у свету пуно својих који мисле на њу.
Зато хоћу да јој пошаљем ову честитку. Њу ће, знам, пољубити, наслонити је на лице, оквасити сузом и рећи: ''Е, Нана моја!  Као некад кад ме је држала у наручју док сам била мала. Онда ће честитку ставити на радио. Данима ће је гледати, са њом разговарати и ако неко сврати, показаће је.
Само, шта да напишем? Шта да јој пожелим? Добро здравље? Дуг живот? То ће сви написати, а она то већ напамет зна. Не! Написаћу јој оно што сада осећам.
''Драга моја бако, желим да идућу Нову годину дочекамо заједно и да никад више не будеш сама- Воли те твоја Наташа.''
                                                                                                                  Драгомир Ћулафић


НОВА ГОДИНА

Ове ноћи испраћа се стара година и дочекује нова. Тачно у поноћ, када се казаљке на сату поклопе на дванаест, стара година ће проћи и наступиће нова.
Тај тренутак сви прослављају. То је испраћај старе године - која одлази, и добродошлица Новој години- која долази.
Нова година се дочекује уз јелку, а под јелком се нађу дарови за све укућане. Тако је сваке године, па и ове.
Вита је под јелком нашао неколико поклона: железницу на батерије, пластичне коцкице за грађење и књигу.
И остали су добили понешто, па су сад радосни и чекају да наступи поноћ, да једно другом честитају:
''Срећна Нова година!''
У трпезарији је спремљена обилна вечера. Тамо су се окупили сви осим Вите. 
Вита посматра јелку, слуша весеље из друге собе, гледа све оне поклоне и мисли:
''Како ли сад прослављају Нову годину моји љубимци: прасац Васа, коњић Берко, паче паја, зец Миша и мачак Цинг? Морам отићи да видим!''
Вита се искрао из собе, отишао у двориште и позвао своје другаре: ''Хајдете у кућу, само тихо, да нико не чује! Старији су заузети храном и пићем. Бићемо сами код јелке!''
Један за другим кренули су:Васа, Берко, Паја, Миша и Цинг. На врховима прстију ушли су у собу и окупили се око јелке.
''Овде сад нема поклона за вас, али ћу се постарати да свако добије нешто лепо, нешто што највише воли!''рекао је Вита.
''Мени купус,''каже Миша.
''Мени пуну зобницу,'' каже Берко.
''Мени мекиње,'' убаује Паја.
''Мени кукуруз,'' додаје Васа.
''Мени пуну зделу млека,'' завршава Цинг.
''А сад,'' узвикну Вита, ''да почнемо играмку. Направићемо новогодишњи оркестар.''
Васа је узео хармонику, Берко гитару, Миша флауту, па су засвирали. Цинг и Раја су певали: ''Мјау-га! Мјау-мјау-мјау-га-га-га!''
У суседној соби чули су да код Вите одјекује нека музика.
''Какав је то сад телевизоР?'' зачудили су се и дошли да виде.
Онда су узвикнули:
''О, па то није телевизор, него читава телевизијска приредба! Браво!
А Витин оркестар је трештао да се цела кућа орила:''Срећна Нова година.''


У. К. 
(Прича из часописа ''Школарка 2'' децембар 2009)


ИВАНОВА ЈЕЛКА

У шумском расаднику, где ради Иванов тата, сваке године се припремају јелке које ће красити домове за Нову годину.
Када дође време да се јелке одвајају и шаљу у град на продају, Иванов тата има пуне руке посла. Иван му помаже, па тако никад не стигну да у својој кући оките јелку.
''Баш бих волео да имам јелку, али никад немам времена,''пожалио се Иван веверици.
''Хајде да окитимо јелку овде, у шуми,'' казала је веверица.
''Позваћу све животиње, па ћемо се веселити све до Нове године.''
Сјајна  идеја!'', узвикнуо је Иван.
Убрзо су се окупиле шумске животиње и свака је донела понешто да се јелка окити. Лисац је нашао и свећице у остави крај свог живинарника.
Тако је јелка окићена усред шуме. Блеснула је и украсила сву околину. И стајала је још дуго после Нове године, све док ветар није пообарао свећице и скинуо украсе.

(Прича из часописа Школарка 2, децембар 2008)

Нема коментара: